Botanica Futura, Botanica Nova
by Teodora Jeremić
Independent Curator
Hortus futuru
It is seductive to think about the end of the world; to engage in predictions and speculations on all the ways it could spectacularly fall apart, whether it would happen suddenly or gradually, how many small disappearances must occur before the big one, and of course, the inevitable: what comes after? If it were not, we wouldn’t collectively be obsessed with apocalyptic scenarios and the idea of an impending catastrophe, constantly and persistently trying to figure it out and prepare for it. It’s not all that unusual. The world can burn in countless ways, but it is in human nature to desire to predict them all. Unfortunately, the fact that we continuously prepare for a major disaster does not prevent us from causing it ourselves. It seems that we are so frequently confronted with endings and cataclysms that sometimes it truly feels like we are living in a time that can only be called ultimate, yet we remain persistently indifferent, and unaware of our own role and individual responsibility. However, in that fatal passivity, we must be cautious. What is supposed to happen may have already had.
Colonialisms, financial and extractive capitalism, environmental disasters, pollution, deforestation, fuel combustion and excessive carbon production, global warming, rising ocean temperature, biodiversity of all waters seriously threatened for the first time by new, mysterious pathogens. All these are synonyms for apocalypse, which we refuse to accept and which is essentially a result of the anthropogenic factor, and it is almost impossible to find just one cause for it. In a time when the dominant model of economic interaction and exchange is capitalist, and the ideology of the free market is a perpetuum mobile that keeps us trapped in (self)exploitative practices, capital is the main agent that defines the dynamics of relationships and the new world ecology that connects us all. Capitalocene has brought about the dispersion of responsibilities, polymorphic centres of power, a series of intertwined cause-and-effect relationships and positions where nemesis has long since ceased to be a singular category, but is rather a machinery similar to the mythological Hydra, whose heads are impossible to fully discern.
In such a world, plastic occupies a quite special place, and its flexibility, usability and transgressive nature make it an emblematic example of blurred boundaries. “For plastic is not just any material but is emblem- atic of material relations in the twentieth and twenty-first centuries, showing how intimately oil has coated nearly every fabric of being, how the synthetic cannot be disentangled from the natural, and how a generalized toxicity is pro- ducing queer realities.”[1]
We are now fully living what Guattari warned about decades ago: that now more than ever, nature cannot be separated from culture, and that, in order to comprehend the interactions between eco-systems, we must learn to think transversally. At the moment when we speak about it, plastic is found in almost everything that surrounds us. It seduces us with its amorphous, sticky, smooth surfaces and the promise of sterility; it is produced in astronomical quantities[2], it is found in the air we breathe, the water we drink, circulating through our bodies in its micro form, and penetrating our cells in its nano form. We are united in a synthetic that has never been so multifariously close to its original meaning[3], and it has become almost impossible to keep a clear division between the artificial and the natural world.
Ana Vujović’s work also addresses these meetings, the disruption of clearly defined boundaries, transitional environments, and the endless series of transformations and mutations of matter, as a creative response of the still living world to evolutionary processes[4]. Her works reveal complex interdependent ecologies: social, mental and environment ecology that Guattari writes about, and raise the question of the legacy that our neglect of these ecologies has left us, but more importantly, what will be the legacy that we leave behind?
Aware of the fact that “it would be absurd to want to return to the past in order to reconstruct former ways of living”[5], Ana, through the methodology of her previous works, unravels relationships, untangles complex influences, questions today’s conditions and the possibilities of (co)existence within them, returning from this journey with new questions and assumptions. If the reality of venturing into nature today is often similar to an experience where medicinal plants alternate with garbage in such a regular rhythm that they almost coexist in a strange game, then it is not difficult to imagine the consequences of decades of such coexistence. Humanity has left its own trace in the shift of geological epochs in an unprecedentedly destructive manner, and although we still do not know with certainty what it will entail, it is quite certain that the future ahead of us will be completely different from everything that has preceded it.
The hortus futurus that Ana Vujović is building suggests that future will primarily be a place of interweaving, of new symbiotic structures and relationships, and she takes on the role of an archivist and active speculator. Extending the belief that “the ecosophic problematic is that of the production of human existence itself in new historical contexts”[6] to other non-human forms of existence, Ana constructs a garden of the future, and new forms of existence, where natural and artificial elements come into an incredibly close relationship, in which it is not entirely certain which side is trying to dominate and integrate the other. The relationship between plastic and nature exists in a seductive game of accumulation, overlapping, alternating nullification, acceptance and mutual absorption, and Ana adeptly takes it to an absolute extreme where she envisions a future in which plastic has become an integral part of the earth. Melted rubber has found its way through plant roots, infiltrating every pore, and now grows with them; silicone interpolations alter the structure of wood and replace its elements, synthetics bloom from the crevices of cracked branches, and combative, resilient, wild, medicinal plants are left without air, trapped in the inability to fulfil their primary function.
However, despite the dystopian atmosphere and terrifying alarmism emanating from this herbarium of the future, Ana Vujović does not leave us without hope. She confronts us with the fact that it would be inconceivable, and now certainly impossible, to return to previous patterns and systems, but at the same time, that perhaps our task has also changed along the way. Maybe it is no longer about returning to the old and resolving contradictions, but rather about learning to coexist anew, building new solidarity, new gentleness, new understanding, new flexibility, new interactions, reminding us that this also means unexpected encounters because “staying alive—for every species—requires livable collaborations”[7]
[1] Heather Davis, Plastic Matter, Duke University Press, Daram; 2022, p. 1
[2] More than 380 million tons of plastic are produced annually, of which only 9% is recycled. Data: https://plasticoceans.org/the-facts/ ; https://ourworldindata.org/plastic-pollution
Last accessed on Feb. 9, 2024.
[3] A/N: The word “synthetic” stems from the Greek word “syntithenai” (meaning “to meet”).
[4] Heather Davis, Plastic Matter, Duke University Press, Durham; 2022, p. 10
[5] Feliks Gatari, Tri ekologije, FMK, Beograd; 2021, p. 20
[6] Feliks Gatari, Tri ekologije, FMK, Beograd; 2021, p. 14
[7] Anna Lowenhaupt Tsing, The Mushroom at the End of the World: On the Possibility of Life in Capitalist Ruins, Princeton University Press, New Jersey; 2015
Botanica Futura, Botanica Nova
Teodora Jeremić
Nezavisna Kustoskinja
Hortus futurus
Заводљиво је мислити о крају света. Занимати се предикцијама и спекулацијама на које би све начине он спектакуларно могао да пропадне, да ли би се то десило одједном или постепено, колико малих нестајања мора да се деси пре једног великог, и наравно, оно неизоставно, шта ће бити после? Да није, не бисмо колективно били опседнути апокалиптичним сценаријима и идејом о надолазећој катастрофи и константно и упорно покушавали да је осмислимо и припремимо се за њу. Није то ни тако необично. Свет може да гори на безброј начина, али је у људској природи жеља да их све предвиди. Нажалост, чињеница да се континуирано спремамо за велику пропаст нимало нас не спречава да је сами проузрокујемо. Чини се да се толико учестало суочавамо са завршецима и катаклизмама, да некада заиста делује да живимо у времену које се једино може назвати крајњим при чему остајемо истрајно равнодушни, и несвесни сопствене улоге и индивидуалне одговорности. Међутим, у тој фаталној пасивности морамо бити обазриви. Оно што треба да се деси можда се већ и догодило.
Колонијализми, финансијски и екстрактивни капитализам, еколошке катастрофе, загађење, дефорестација, сагоревање горива те прекомерна производња угљен-диоксида, глобално загревање, пораст температуре воде у океанима, биодиверзитет свих вода који је по први пут озбиљно угрожен новим, мистериозним патогенима. Све су то синоними за апокалипсу, коју одбијамо да прихватимо а која је по својој природи резултат антропогеног фактора, и којој је готово немогуће пронаћи само један узрок. У тренутку у ком је доминантни модел економске интеракције и размене капиталистички, а идеологија слободног тржишта perpetuum mobile који нас држи заробљеним у (само)експлоатативним праксама, капитал јесте главни агенс који дефинише динамику односа, па и нова светска екологија која нас спаја. Капиталоцен је донео распршивање одговорности, полиморфне центре моћи, низ испреплетаних узрочно последичних односа и позиција где немезис одавно није сингуларна категорија, већ далеко пре машинерија налик митолошкој Хидри чије је главе немогуће у потпуности разазнати.
У таквом свету, пластика заузима сасвим посебно место, а њена флексибилност, употребљивост и трансгресивна природа чине је амблематским примером замагљености граница. Јер пластика „није само било који материјал, већ симбол материјалних односа у 20. и 21. веку, који показује како је нафта прекрила готово сваки облик постојања, како се синтетичко не може раздвојити од природног и како свеприсутна токсичност креира нову, queer реалности”[1]. Оно на шта је и Гатари упозоравао деценијама уназад, да се више него икада пре природа не може раздвојити од културе и да бисмо разумели интеракције екосистема морамо да научимо да мислимо трансверзално, сада у потпуности живимо. У тренутку у ком говоримо о њој, пластика се налази у готово свему што нас окружује. Заводи нас својим аморфним, лепљивим, глатким површинама и обећањем стерилности, производи се у астрономским количинама[2], налази се у ваздуху који дишемо, води коју пијемо, у свом микрооблику циркулише кроз наша тела, а у нано пенетрира у наше ћелије. Уједињени смо у синтетици која никада није била овако вишеслојно блиска свом изворном значењу[3], и постало је готово немогуће одржати јасну поделу између вештачког и природног света.
Управо о тим сусретима, нарушавању јасно дефинисаних граница, транзиционим окружењима, и бескрајном низу трансформација и мутација материје, као креативног одговора још увек живог света на еволутивне процесе[4] говори и Ана Вујовић. Њени радови откривају комплексне међузависне екологије: друштвену, менталну и екологију природног окружења о којима говори Гатари, и отварају питање наслеђа које нам је небрига о овим екологијама оставила, али и још важније, какво ће тек бити оно које остаје иза нас?
Свесна чињенице да би „било апсурдно желети ход уназад како би се покушали реконструисати некадашњи начини живота“[5] Ана, методологијом претходних радова, расплиће односе, развезује замршене утицаје, пропитује данашње услове и могућности (са)живота у њима, враћајући се са тог пута с новим питањима и претпоставкама. Ако је реалност одласка у природу данас неретко једнака искуству у ком се лековито биље смењује са ђубретом у тако правилном ритму да готово као да коегзистирају у некој зачудној игри, онда није тешко замислити последице деценија такве коегзистенције. Човечанство је сопствени траг у смени геолошких епоха оставило на досад невиђено деструктиван начин, и иако још увек не знамо са сигурношћу каква, прилично је извесно да ће будућност која је пред нама, бити потпуно другачија од свега што јој је претходило.
Hortus futurus који гради, алудира да ће та будућност пре свега бити место преплитања, нових симбиотских структура и релација, а Ана Вујовић на себе преузима улогу архиварке и активне спекуланткиње. Проширујући веровање да је „екозофска проблематика, на крају крајева, проблематика производње људске егзистенције у новим историјским оквирима“[6] и на друге non-human облике егзистенције, Ана гради врт будућности, и нове облике постојања, где природни и вештачки елементи долазе у невероватно близак однос, у ком није сасвим извесно која страна покушава да надвлада и интегрише коју. Однос пластике и природе стоји у заводљивој игри акумулације, преклапања, наизменичног поништавања и прихватања и међусобне апсорпције, а Ана га вешто одводи у апсолутни екстрем у ком претпоставља будућност у којој је пластика постала интегративни део земље. Растопљена гума је пронашла свој пут кроз корен биљака, увукла се у сваку пору и сада заједно са њима расте, силиконске интерполације мењају структуру дрвета и замењују његове елементе, синтетика цвета из шупљина напрслих грана, а борбене, самоникле, лековите биљке остале су без ваздуха, заробљене у немогућности да испуне своју примарну функцију.
Међутим, и поред дистопијске атмосфере и застрашујуће алармантности којом одише овај хербаријум будућности, Ана Вујовић нас не оставља без наде. Суочава нас са чињеницом да би било непојмљиво, а сада већ свакако и немогуће, вратити се на претходне обрасце и системе, али истовремено и да се можда и наш задатак успут променио. Можда он више и није повратак на старо и разрешавање супротности већ учење новог саживота, грађење нове солидарности, нове благости, новог разумевања, нове флексибилности, нових интеракција, подсећајући да то значи и неочекиване сусрете јер „преживљавање – за сваку врсту – подразумева подношљиве сарадње“[7].
[1] Heather Davis, Plastic Matter, Duke University Press, Daram; 2022. 1
[2] Годишње се произведе више од 380 милиона тона пластике, од чега се само 9% рециклира. Подаци: https://plasticoceans.org/the-facts/ ; https://ourworldindata.org/plastic-pollution
Последњи пут приступљено: 9. 2. 2024.
[3] Пр. ауторке: 'синтетика' потиче од грчке речи syntithenai (састати се)
[4] Heather Davis, Plastic Matter, Duke University Press, Durham; 2022. str 10
[5] Феликс Гатари, Три екологије, ФМК, Београд; 2021, 20
[6] Феликс Гатари, Три екологије, ФМК, Београд; 2021, 14
[7] Anna Lowenhaupt Tsing, The Mushroom at the End of the World: On the Possibility of Life in Capitalist Ruins, Princeton University Press, New Jersey; 2015