Blind Date               

Sastanak na slepo

autorka teksta, Jelena Spaić

Nomadski letnji program # 3/ Sastanak na slepo/Blind date

Nomadski letnji program nastao je iz Letnjeg programa Galerije Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Ovo je 13 godina njihovih likovnih eksperimenata tokom leta u gradu.

Treći Nomadski letnji program, pored ostalih posetilaca, uključuje i osobe oštećenog vida. Taktili, reljefi, audio/svetlosne instalacije i Brajevo pismo potvrđuju da umetnost ne reprodukuje vidljivo, već čini vidljivim.[1] Vidno polje nam otkriva samo deo događaja, jer umetnost nikada nije jednostavno vizuelna-uvek postoji nešto upisano u radu, nešto što se ne može videti, već samo osetiti. To težište koje se nalazi izvan okvira, izvan kadra u kinematografiji zove se slepo polje[2]. Sa stanovišta dramaturgije je isto toliko važno, često i važnije od onog što se dešava u okviru slike. Slepo polje, ta izmičuća supstanca nas i dovodi na Sastanke na slepo.

Ana Vujović, Dodirivaćeš ono što sam ja dodirivao

Profesor je rekao: “Kada vam se ukaže prilika, slobodno dodirnite skulpturu i osetite je.” Zabrane haptičkog doživljaja umetničkog dela vezane su za auratičnost i atemporalnost koje ga okružuju. Ali ovde teče neko drugo vreme u kom umetnost nije postavljeni skup granica, već trenutna i krhka ravnoteža[3]. U prostoru između čitanja, gledanja, dodirivanja i slušanja (p)osetioci višečulne prikaze paradoksalno ne mogu doživeti nikako sem ujedinjenjem iskustava osoba koje vide i koje ne. Svi smo jedni drugima potrebni u ovim mračnim izmaglicama. Ta ekonomija razmene je ključ ravnoteže. Ujedno je i premisa i utopijske i distopijske budućnosti na koju referira. U utopijskoj budućnosti zajedništvo je uzvišeni ekvivalent društva, a u distopijskoj je nagonska potreba za lakšim preživljavanjem. Ovde umetnost žudi za budućnošću koja nikada nije stigla[4]. Takođe odabrani citati iz SF literature, upotreba high tech-a, neona i elektronskih zvukova sugerišu sutrašnjicu sada.  

Natpis Budućnost je već stigla - samo nije ravnomerno raspoređena aludira na vreme ravnopravnosti, istovremeno van i unutar zajedničkog. Ana nas smešta u slepo polje, aktivira senzacije kolektivnog sna u sinestezijskom mraku, vodi nas kroz područja Cyberpunka, hauntologije, K-punka…[5] Nije slučajna ni repeticija termina punk kao pobune namerno beskorisnih u teorijskom čitanju ovih radova. Stvarnost ponekad doživljavamo kao poziciju moći koja nam nameće svoj sistem bivstvovanja. Tada je budućnost ime koje dajemo manjkavoj sadašnjosti[6]. Obe postaju teskobne, otpori koji nam smetaju, koče nas, ne daju nam da… Protivimo se, glasnije ili tiše. Ali pored prizvuka uzbune u Aninim radovima postoje i poetika  i ljubav. Dodirivaćeš ono što sam ja dodirivao-sjedinjuje nas jedna treća koža.[7] A u toj koži, u tom prostoru slepe ljubavi svi gubimo oslonac.

avgust, 2019.

[1] “Art does not reproduce the visible, rather it makes it visible.” Paul Klee

[2] P.Bonitzer, Slepo polje, Institut za film, Beograd, 1997.

[3] T. W.Adorno, Aestetic Theory, the Athlone Press Ltd, London, 1997, str.262.

[4] M. Fisher, Ghosts of My Life: Writings on Depression, Hauntology and Lost Futures, Zero Books, 2014.

[5] J. Derrida, Spectres of Marx, Routledge, London, 1994; W. Gibson, Neuromancer, Ace, New York, 1984; Mark Fisher,  https://k-punk.org

[6] P.Sorentino, Nevažne tačke gledišta, Booka, Beograd, 2018, str.15.

[7] R. Bart, Fragmenti ljubavnog govora, Karpos, 2015, str.100