The Unknown African
by art historian Jelena Spaić                                                

THE MUSEUM NEEDS TO BE TUGGED, COME WHAT MAY

The issue of the African artist is central to the dispersed triptych-intervention by Ana Vujović, entitled The Unknown African. Inheriting the observation of the MAA permanent display as anticolonial and solidary in its meta-narrative, however in its basic narrative as being atemporal and anonymous – therefore colonial, Vujović interpolates three intruders in thе midst оf exhibited museum objects. A contour that casts neon light on one of the objects (Figure__), emphasizing the aesthetic quality of the work by unknown hands, warns of the negation of authorship and the dangers it carries when based on a simplified and exposed view of Otherness. By animating the Dogon mask with experimental sound (Figure__), the artist activates the thoughts of visitors on the subject of silent museum objects and – by being taken out of the world they belonged – their inability to speak clearly about themselves. The editing of sounds implemented in the display, bear witness to the cacophony of voices that speak about African arts throughout history. The intruder (Figure__), specially protected with an emergency blanket (astro-blanket, thermal blanket) alludes to the powerful fetishization of objects within the historical museum diosocurse. Interpolated between two sculptures, this object, like amirage, stays hidden from sight leaving no room for a respons to the question what sort of museum treasure is hidden with such care and so selfishly beneath this gold. By covering this work with a thermal blanket Vujović measures the MAA’s temperature, which is marked in her triptych as a cold museum – the one that draws the audience centripetally into dialogue. By asking the questions about value, authorship and meaning of so-called African objects in the MAA, Vujović writes her triptych into the space of the permanent display, arousing the Barthesian pleasure by which the new text authorizes itself by virtue of its increase over previous texts, slows down the senses and the steps of the visitors, inviting participation in an interactive conversation.  

 

Ceci n’est pas Мusée de l’art africain – collection de Veda et dr Zdrаvko Pеčar

The Museum Needs to Be Tugged, Come What May – is a method that in the past fifteen years or so, through sudden short circuits - artists and curators, from outside and from within, observe and reconsider the mission of the MAA, with a tendency for it to develop critical self analysis and de-institutionalised conscious. By tugging the permanent display, the MAA is exposed/exhibited yet again, however, this time through interventions of eight artists themselves (that is, their original works). As an unprotected witness No.1, the MAA becomes a concrete instrument of cultural politics open to creative criticisms. The artists’ interventions bear the character of art in situ, born in precisely such a manner – in the unprotected spaces of the permanent display, archive and dome of the MAA as one specific art studio.

Through this art intervention the permanent display takes on the qualities of ready-made, and the MAA is recognised as the bearer of manifold testimony potentials through complex images of the Other and Africa in it and around it, wounded museum emblems then and now, as well as the ambivalent (re)presentation of the so-called African object and artist. In other words, like Magritte’s Les Due Mystères this exhibition calligram is unravelled – through the symbiosis of two living exhibitions: the permanent one, which represents in this case that stably unstable, framed drawing, signed The Museum of African Art – the Veda and Zdravko Pečar Collection, and this short-term, fluid one, whose subtext might just be Magrittian: Ceci n’est pas Мusée de l’art africain - collection de Veda et dr Zdrаvko Pеčar/This is not the Museum of African Art – the Veda and Zdravko Pečar Collection.


October, 2019.

Nepoznati Afrički umetnik

istoricarka umetnosti, Jelena Spaić

 MUZEJ TREBA CIMNUTI, PA ŠTA BUDE

Питање афричког уметника централно је и у расутој триптих-интервенцији Ане Вујовић под називом Непознати афрички уметник. Баштинећи запажање о сталној поставци МАУ као антиколонијалној и солидарној у метанаративу, али у оном базичном као атемпоралној и анонимној[2] те стога – колонијалној, Вујовић интерполира три интрудера међу изложене музејске предмете. Контура која баца неонско светло на један од предмета, истичући естетски квалитет рада непознатих руку упозорава на негацију ауторства и опасности које она носи у поједностављеном и изложеном погледу на другост. Анимацијом догонске маске експерименталним звуком, уметница активира размишљање посетилаца о немим музејским предметима, и њиховој немоћи да, извучени из света коме су припадали, о себи јасно говоре. Монтажа звучних шумова имплементирана у поставку сведочи о какофонији гласова који кроз историју проговарају о афричким уметностима.

Посебно заштићен интрудер златним emergency ћебетом (астро ћебе, термо ћебе) алудира на снажну фетишизацију предмета у историјском музејском дискурсу. Интерполиран између две скулптуре, овај предмет налик фатаморгани остаје скривен од погледа посматрача и не оставља простора за одговор на питање која се то врста музејског блага под овим златом тако брижљиво и себично чува. Заогртањем свог рада термо ћебетом Вујовић мери температуру МАУ, који је у њеном триптиху означен као хладан музеј – онај који публику увлачи центрипетално[3] у дијалог. Постављањем питања о вредности, ауторству и значењу тзв. афричких предмета у МАУ, Вујовић свој триптих исписује  у простору сталне поставке, будећи бартовско задовољство произлажења ранијег текста из каснијег, и успорава чула и корачање посетилаца позивајући на интерактивни разговор.

Ceci n’est pas Мusée de l’art africain collection de Veda et dr Zdrаvko Pеčar

Музеј треба цимнути, па шта буде – метод је којим у последњих петнаестак година МАУ тежи да посматра своје послање кроз критичку самоанализу и деинституционализовану свест. Цимањем сталне поставке, МАУ поново излаже самог себе, овога пута кроз ауторске интервенције осам уметника. Као незаштићени сведок бр. 1, МАУ постаје конкретни инструмент културне политике[4] отворен за креативне критике. Ауторске интервенције носе карактер уметности in situ, која је тако и настајала – у незаштићеним просторима сталне поставке, архиве и куполе МАУ као једног специфичног атељеа.

Овом уметничком интервенцијом стална поставка поприма одлике редимејда, а МАУ се препознаје као носилац вишеструких сведочанствености кроз сложене слике Другог и Африке унутар и око њега, рањиве амблеме музеја некад и сад, као и амбивалентну (ре)презентацију тзв. афричког предмета и уметника. Другим речима, налик Магритовој слици Две мистерије, и овај је изложбени калиграм рашчлањен – у симбиози живе две изложбе: она стална, која у овом случају представља тај стабилно нестабилан, урамљен цртеж са потписом Музеј афричке уметности – збирка Веде и др Здравка Печара, и ова краткотрајна, флуидна, чији би подтекст могао бити магритовски: Ceci n’est pas Мusée de l’art africain - collection de Veda et dr Zdrаvko Pеčar/Ово није Музеј афричке уметности – збирка Веде и др Здравка Печара.

 


October, 2019.

[1]A. Продановић Бојовић, Г. Наумов, Духови Африке: ритуална западноафричка уметност, Београд/Скопље, Музеј афричке уметности иМузеј Северне Македоније, 2018, 82.

[2] A. Sladojević, Muzej afričke umetnosti: konteksti i reprezentacije, Beograd, Muzej afričke umetnosti, 2015, 29.

[3] J. Glusberg, ,hladni' i ,vrući' muzeji – k muzeološkoj kritici, Zagreb, Muzejski dokumentacioni centar, 1983.

[4] J. Denegri, „Kritički odnos umetnika prema muzeju”, у: Kultura br. 41 (1978), 63.

Previous
Previous

Blind Date

Next
Next

The Future is Repeated